четвртак, 26. новембар 2015.

Za Pastira

Dragi moj,

"Od sebe nikada ne možeš pobeći."

Ipak, čini se da nikad nisi bio bliže.
Vukovi su i dalje tu, i nisu ništa više nalik na ljude nego što su ikada bili. Sve ostalo je ipak drugačije. Na lestvici emocija, tvoje su polutonovi - ni jedna odavno ne pogađa srž na pravi način ali ostavljaju utisak da nešto smeta. I sve do jedne su obavijene ravnodušnošću, nekom čudnom senkom nemara koja možda i najgore odjekuje od svih tonova najveće ljudske zablude odsvirane uz par hemikalija na nekoj od hemisfera. Melodija otuđenosti sigurno boli. Ipak, sviraš je sebi, tiho ali istrajno, tek da se ne osećaš usamljenim dok bežiš od čopora.

Bežao si, i bežiš, ne znajući kuda. Šta ako si nekom volšebnom igrom sudbine jurcao baš po stazi sa koje tako očajnički pokušavaš da siđeš? Moraš razumeti, sve što deluje kao da te vuče sa staze te samo šeta po istoj, sićušna rastojanja prelaziš astronomskim putevima. Ne stojiš u mestu, prokleto nikada ne stojiš u mestu! I nikada nisi sam, jer te vukovi uvek podsete koliko si zapravo sam. Paradoksalno, zar ne? Nastavljaš da sviraš, dragi moj, iako ti čini zlo, iako sam sebe odavno ne čuješ, sviraš sopstveni rekvijem, u krug, iznova i iznova, kao da se večno opraštaš.

Misliš, Hoće li me se setiti kada ih se konačno oslobodim?, dok nastavljaš da sviraš, bojeći se da te ne vrate nazad. Hoće li me tražiti, hoće li zavijati moje tonove kroz noć? Da li će išta biti važno? Vredno si se odricao svega kako bi im skrenuo pažnju dovoljno da im izmakneš iz vida. U nekom tragičnom trenutku počeo si ostavljati delove sebe. Šraf po šraf, tvoj motor se raspadao. Znaš, vukovi ne mare za šrafove, samo ih zaobiđu. Ne mare ni za tebe puno, ali dozivaš ih pesmom, ubiće te da bi prestala. Hipnotisao si ih, to su tvoji vukovi, uvek su i bili tvoji. Ipak, nadaš se da neće primetiti kada se izvučeš iz svog kostima.

Još samo malo i tu si, zamakao si za ćošak, stresao sebe sa sebe i sada si tu, tačno tamo gde treba da budeš! Još samo da vukovi zagrizu mamac! Tvoja melodija je dovoljno tiha da je pomešaju sa otkucajima sopstvenih srca. Tragove za sobom više ne ostavljaš, ne poseduješ više bilo šta što pravi otisak.  

Zagrizli su!

Ne ostaje mi ništa drugo nego da ti čestitam, uspeo si! Pobegao si od sebe, ostavio za sobom kompletan svoj identitet, manje je bitno što se on raspao negde usput. Sastavićeš novi, lepši, kompletniji, ovog puta ćeš znati da je to - to. Neizmerno sam srećna zbog tebe!

Samo te jedno molim, raduj se! Ne traži dokaze za svoje dostignuće, ne okreći se i ne gledaj u mrak, sklopi oči i veruj da si uspeo!
Molim te, ne osvrći se i ne gledaj u mrak, jer ako pogledaš, taj novi par prodornih žutih očiju što sijaju iz tame će te konačno stići.

Plešimo večno zajedno, slepi i potpuni, nikada ne prestaj da sviraš!
Zauvek tvoja,
Aska

1 коментар: