Zvuk. Infrazvuk. Jedan od onih koje ne možeš čuti, već samo osetiti svakim atomom svoga bića simultano. Došao je naglo, neočekivano, a otišao odjekujući u beskonačnost. Sa sobom je doneo talas jeze, a ostavio talog beznađa. Stojiš sasvim mirno, na ivici sopstvene egzistencije, očekujući strašni ishod sledećeg talasa.
O Bože, žašto uvek idu u talasima, kao da jedan nije dovoljan?
Uz veliki napor, održavaš se na ivici taman toliko da naslutiš sledeći. Gurnuće te, znaš. Osećaš. I čekaš.
Ali, ma koliko talasa ovog užasavajućeg fenomena nadiralo, prodiralo, i nestajalo, ti ipak ostaješ u mestu. Bez pokreta, šuma, pa i najmanjeg trzaja. Bez reakcije. Sam osećaj je nabijen energijom, mada ne liči ni na šta što je jalova ljuštura onoga što si nekada bio ikada pojmila.
Osvrćeš se.
Ne raspoznaješ okolinu. Jedva i nazireš bilo šta.
Ako bi se samo magla podigla...
Polako počinješ da uviđaš šta te je to podsvesno plašilo. Ovde nema magle.
Sve je monohromatsko. Sivo. Mada, nije hladno.
Još jedan talas.
Počinješ misao iz početka. Ni ne stižeš da je obradiš, kada se javlja sledeća, brža.
Ovo je i dalje moj grad!
Jeste. I nije. Bio je, jednom davno. Čini se, pre samo nekoliko talasa, ako im se uopšte i može odrediti broj. Mahinalno ipak tražiš poznata lica, obrise, makar senke, i senke bi znale šta dalje. Trčiš. Ili makar misliš tako. Jesi li daleko odmakao? Sve ulice deluju isto. Možda sve vreme gledaš u istu.
Koliko je sati? Da li vreme uopšte protiče? Po automatizmu spuštaš pogled na mali džepni sat, simbol nekih srećnijih vremena. Pomno pratiš pomeranje male crne kazaljke.
Ona...stoji?
Svaki novi talas pomera zarđalu minutaru. Ili makar tvoju sliku o njoj. Biće da vreme ipak ne znači ništa. Ne ovde. Ništa više nije isto od kako si shvatio da vreme, jedina stvar u čije si postojanje bezuslovno i slepo verovao - ne postoji.
Panično podižeš pogled, i polako uviđaš.
Led...
Čudno, ipak nije hladno. Nije ni toplo, ipak, ne smeta ti. I zašto, zaboga, nema nikoga u ovom gradu?
Uviđaš i njih. Tu su, gde su oduvek i bili, gde će zauvek i ostati. Nepomični, tihi, dovoljno blizu da im čitaš sa mrtvih usana, ali toliko udaljeni. Svetovima daleko. Nemo zure u ambis. Oni.
Klovnovi
Poslednji udar talasa kao da te je ubrzao. Stimulisao. Osećaš novu, mada neprijatnu energiju u sebi. Kao da isijava iz tebe. I dalje je sve smrtno tiho i nepomično, sve dok zavesu tišine nije pokidao neljudski krik nečega što odavno ne diše:
Ovde svi plivamo, haha, ili plutamo. Konačno si došao, konačno si tu, plivaćemo zajedno, plivati, ka dole, ka ambisu. O, ambis nas zove, hajde, kreni!
Jedan od njih je živ. Ili jedna. Odiše aurom iskonske sile, jače i starije od svega što je ikada bilo, jeste i biće.
Pusti da te povedem, hajde, daj mi ruuuku!
Ne boj se, kasno je sada za to, nema straha na Glečeru!
Ovde sam ja tvoj vodič!
Ja!
Azazel.
O Bože, žašto uvek idu u talasima, kao da jedan nije dovoljan?
Uz veliki napor, održavaš se na ivici taman toliko da naslutiš sledeći. Gurnuće te, znaš. Osećaš. I čekaš.
Ali, ma koliko talasa ovog užasavajućeg fenomena nadiralo, prodiralo, i nestajalo, ti ipak ostaješ u mestu. Bez pokreta, šuma, pa i najmanjeg trzaja. Bez reakcije. Sam osećaj je nabijen energijom, mada ne liči ni na šta što je jalova ljuštura onoga što si nekada bio ikada pojmila.
Osvrćeš se.
Ne raspoznaješ okolinu. Jedva i nazireš bilo šta.
Ako bi se samo magla podigla...
Polako počinješ da uviđaš šta te je to podsvesno plašilo. Ovde nema magle.
Sve je monohromatsko. Sivo. Mada, nije hladno.
Još jedan talas.
Počinješ misao iz početka. Ni ne stižeš da je obradiš, kada se javlja sledeća, brža.
Ovo je i dalje moj grad!
Jeste. I nije. Bio je, jednom davno. Čini se, pre samo nekoliko talasa, ako im se uopšte i može odrediti broj. Mahinalno ipak tražiš poznata lica, obrise, makar senke, i senke bi znale šta dalje. Trčiš. Ili makar misliš tako. Jesi li daleko odmakao? Sve ulice deluju isto. Možda sve vreme gledaš u istu.
Koliko je sati? Da li vreme uopšte protiče? Po automatizmu spuštaš pogled na mali džepni sat, simbol nekih srećnijih vremena. Pomno pratiš pomeranje male crne kazaljke.
Ona...stoji?
Svaki novi talas pomera zarđalu minutaru. Ili makar tvoju sliku o njoj. Biće da vreme ipak ne znači ništa. Ne ovde. Ništa više nije isto od kako si shvatio da vreme, jedina stvar u čije si postojanje bezuslovno i slepo verovao - ne postoji.
Panično podižeš pogled, i polako uviđaš.
Led...
Čudno, ipak nije hladno. Nije ni toplo, ipak, ne smeta ti. I zašto, zaboga, nema nikoga u ovom gradu?
Uviđaš i njih. Tu su, gde su oduvek i bili, gde će zauvek i ostati. Nepomični, tihi, dovoljno blizu da im čitaš sa mrtvih usana, ali toliko udaljeni. Svetovima daleko. Nemo zure u ambis. Oni.
Klovnovi
Poslednji udar talasa kao da te je ubrzao. Stimulisao. Osećaš novu, mada neprijatnu energiju u sebi. Kao da isijava iz tebe. I dalje je sve smrtno tiho i nepomično, sve dok zavesu tišine nije pokidao neljudski krik nečega što odavno ne diše:
Ovde svi plivamo, haha, ili plutamo. Konačno si došao, konačno si tu, plivaćemo zajedno, plivati, ka dole, ka ambisu. O, ambis nas zove, hajde, kreni!
Jedan od njih je živ. Ili jedna. Odiše aurom iskonske sile, jače i starije od svega što je ikada bilo, jeste i biće.
Pusti da te povedem, hajde, daj mi ruuuku!
Ne boj se, kasno je sada za to, nema straha na Glečeru!
Ovde sam ja tvoj vodič!
Ja!
Azazel.
