Concealing fate part 1 - Acceptance
Bilo me je briga. Kroz godine usamljenih vraćanja kući u kojima sam se zbog ljudi osećao još usamljeniji, kroz hiljade 'zbogom', što glasnih, što prećutnih, kroz čopore prijatelja koji su se okrenuli i otišli, kroz celu mašineriju socijalnog koja te melje do kosti, ali savršeno radi i bez tebe, sakupljao se bol. Kapao je godinama i stvorio talog besa i mizantropije. Ostavlja za sobom osećaj da bi se, čak i da nisi tu, životni putevi odvijali nesmetano. I dalje uprkos svemu koračam svojim životnim putem vukući za sobom teret samoće. I umorio sam se. Toliko da me više nije briga jesam li sam ili nisam. Povremeno zažalim svaki od onih trenutaka kada sam pridavao imalo značaja tudjim stavovima. Nisam ljut na tebe, ljutnja je ostala u prošlosti.
Sada kada konačno znam ko sam ja, baš me briga ko si ti.
Concealing fate part 2 - Deception
Stojimo i zurimo u prazno. Ti u moje misli, ja u tvoju dušu. Teško je, zar ne? Teško je kad vidiš rezultat svojih reči, a još teže kad shvatiš da je on toliko bedan i zanemarljiv. Osećaj koji izjeda dušu do dna. Znam.
Tera te da se zapitaš, ko si ti uopšte? Ko si ti u svojim očima?
Odgovor tražiš u mojima, jer su tvoje odavno prazne. Ipak, u mojima se krije samo još pitanja.
Ko sam ja u tvojim očima?
Ostala ignorišeš dok ne odgovoriš na ovo. Jedino, suštinsko pitanje. Ipak nema ponudjenih odgovora, jer bi svaki bio prisilno umetnut gde mu nije mesto - u tvoj razum. Razum, kome i onako više ne možeš verovati. Jer sve se pretvorilo u kolotečinu zbivanja koja su delovala apsolutno racionalno i razumno. Sve do sada. Sada je trenutak kad stojiš pred ćorsokakom života i zuriš u ništavilo sa druge strane. Trenutak kada više niko i ništa ne postoji, sem onog podsvesnog, životinjskog nagona da se otrgneš, iako ne možeš ni da pojmiš od čega.
Trenutak kada postaješ žrtva sopstvene obmane.
Concealing fate part 3 - The Impossible
Još jedan dan u nizu istih, ispunjenih tišinom. Više i nema neizvesnosti, vreme je učinilo svoje. Ostao je jedino gorak ukus nemoći u grlu i ringišpil realnosti u stomaku. Sve slike se spajaju u jednu, najjednostavniju i minimalističku, različiti aspekti života i svesti postaju jedno. Ne postoje prijatelji, ne postoji ljubav, ne postoji zvuk radosti, života. Ne postoje osećanja, stavovi, mišljenja. Samo tišina. Indiferentnost. Ništa nije dobro ili loše, niko nije kriv. Onaj isti časovnik, koji je do skoro razgradjivao ceo jedan univerzum ličnosti, sada je stao. Njegove kazaljke ostaše uperene u ono što je od ličnosti ostalo. Uperene u ljušturu.
I tišinu.
Concealing fate part 4 - Perfection
Prvo te uče da stremiš ka visinama. Iako ne znaš šta je to tačno tako uzvišeno,ni koliko udaljeno, znaš da još uvek nisi stigao. Ono što kasnije saznaješ da nikada nećeš ni stići. Svaki cilj koji pred sebe staviš deo je puta nekoga ko je istim putem već pošao, pa posustao ili, što je još gore, misli da je mnogo bliže nego što zaista jeste.Nisi sam, uz tebe su mnogi koji takodje igrom slučaja idu u istom smeru. Držite se jedni drugih kao da ste jedno. Na putu postoje i umorišta. To su mesta na kojima se ljudi prividno odmaraju, zastajući da preispitaju svoj cilj, svoju udaljenost i svoju odlučnost da idu dalje, ali, kao za inat, nikada se ni ne dotaknu pravog razloga zašto su tu. Ne staj na takvim mestima, ti ljudi su prazni, bez svesti o sebi i o svojim željama. Kada čovek ne zna šta želi, i ono što ima mu je savršeno.
Putujući dalje primećuješ da je put popločan dobrim namerama. Oh, kakav kliše. Ipak, ono što od toga odskače je činjenica da je ogradjen sebičnošću. Sebičnošću ljudi koji će ti pružiti sve ako ih to zadovoljava, ako ih to ispunjava, i u trenutku kada to više ne bude slučaj, naletećeš na rupu u ogradi. Ne zato što više nisu sebični, već zato što više nisu tu. Otišli su, nestali, verovatno se više nećete ni sretati. Ako se i sretnete, biće samo znak pored puta, koji je tu da upozori i podseti.
Uprkos svim znakovima upozorenja, nastavljaš dalje, sve brže i živahnije, kao da ti to ne smeta. Krivine na putu postaju sve oštrije, rupe u ogradi sve češće, znakova sve više a saputnika sve manje. U jednom trenutku ostaješ potpuno sam. Juriš kao da ti život od toga zavisi i sve si umorniji. Primećuješ odmorište i shvataš da je vreme da zastaneš, jer si već predugo na putu. Sedaš. Zuriš u znak sa druge strane puta. Nepomičan je, kao i ti. Odjednom, pokreće se, menja formu, nastavlja dalje. Pokušavaš da ustaneš, ali svaki napor je suvišan. To se neće desiti. Ukopao si se previše duboko u umorištu i postao znak drugima, onima koji su možda nešto u tebi i videli, ali koje si tako malodušno zanemario. Više ne znaš ni šta želiš, čemu stremiš, niti imaš želju da saznaš. Sve ti odjednom deluje savršeno tako kako jeste, bez volje i načina da se promeni.
Jureći za bledo projektovanom slikom savršenstva, platio si najveću cenu za prekoračenu brzinu - izgubio si sebe.
Concealing fate part 5 - Epiphany
Sada to i znam.
Po prvi put se ne bojim da to priznam pred samim sobom, pred tobom ili bilo kim. Samo saznanje kao da je sve vreme visilo u vazduhu poput Damoklovog mača. Ipak, ovog puta je drugačije, potpunije, slobodnije. Znam da razumeš. Nikada se nećeš tako i ponašati, ali znam da razumeš, i to je ono što me drži na granici izmedju ambisa ludila i opšte katarze. Ne treba mi reč, ne treba mi gest, ne treba mi znak. Ne treba mi nešto što ćeš uraditi svesno. Sitnice koje su deo tebe a koje i ne vidiš čine me srećnim van granice opisivog.
Volim te.
Concealing fate part 6 - Origin
Na rubu vremena, realnosti i razuma, gde naizgled ništa ne može opstati, stameno i odlučno, već eonima, stoji utvrdjenje. Neprobojno. Neosvojivo. Na tom mestu stvari su nejasne, izmešane, nedefinisane i razmazane. Večita ljudska težnja ka racionalnom ovde vodi bitku sa svime što je ikada bilo, jeste i biće. Ono što se u utvrdjenju, tako dobro čuvano i sakriveno, nalazi, uzrok je celokupnom haosu, ujedno i njegov kraj.
Na ulazu u utvrdjenje stoji tabla. Mala i neugledna, ukaljana senkama entiteta koji označava.
Ego
Samo retki će joj videti ledja. Samo oni koji shvate da, ušavši u tudje utvrdjenje, svoje moraju ostaviti za sobom. Iznutra je začudjujuće jednostavno. Savršeno u svojoj minimalnosti, ništa se ne bi moglo, ni trebalo, dodati ili oduzeti. I na posletku, centar. Suština.
Izvor. Pokretač.
Ideja.
