Za Pastira

Dragi moj,

"Od sebe nikada ne možeš pobeći."

Ipak, čini se da nikad nisi bio bliže.
Vukovi su i dalje tu, i nisu ništa više nalik na ljude nego što su ikada bili. Sve ostalo je ipak drugačije. Na lestvici emocija, tvoje su polutonovi - ni jedna odavno ne pogađa srž na pravi način ali ostavljaju utisak da nešto smeta. I sve do jedne su obavijene ravnodušnošću, nekom čudnom senkom nemara koja možda i najgore odjekuje od svih tonova najveće ljudske zablude odsvirane uz par hemikalija na nekoj od hemisfera. Melodija otuđenosti sigurno boli. Ipak, sviraš je sebi, tiho ali istrajno, tek da se ne osećaš usamljenim dok bežiš od čopora.

Bežao si, i bežiš, ne znajući kuda. Šta ako si nekom volšebnom igrom sudbine jurcao baš po stazi sa koje tako očajnički pokušavaš da siđeš? Moraš razumeti, sve što deluje kao da te vuče sa staze te samo šeta po istoj, sićušna rastojanja prelaziš astronomskim putevima. Ne stojiš u mestu, prokleto nikada ne stojiš u mestu! I nikada nisi sam, jer te vukovi uvek podsete koliko si zapravo sam. Paradoksalno, zar ne? Nastavljaš da sviraš, dragi moj, iako ti čini zlo, iako sam sebe odavno ne čuješ, sviraš sopstveni rekvijem, u krug, iznova i iznova, kao da se večno opraštaš.

Misliš, Hoće li me se setiti kada ih se konačno oslobodim?, dok nastavljaš da sviraš, bojeći se da te ne vrate nazad. Hoće li me tražiti, hoće li zavijati moje tonove kroz noć? Da li će išta biti važno? Vredno si se odricao svega kako bi im skrenuo pažnju dovoljno da im izmakneš iz vida. U nekom tragičnom trenutku počeo si ostavljati delove sebe. Šraf po šraf, tvoj motor se raspadao. Znaš, vukovi ne mare za šrafove, samo ih zaobiđu. Ne mare ni za tebe puno, ali dozivaš ih pesmom, ubiće te da bi prestala. Hipnotisao si ih, to su tvoji vukovi, uvek su i bili tvoji. Ipak, nadaš se da neće primetiti kada se izvučeš iz svog kostima.

Još samo malo i tu si, zamakao si za ćošak, stresao sebe sa sebe i sada si tu, tačno tamo gde treba da budeš! Još samo da vukovi zagrizu mamac! Tvoja melodija je dovoljno tiha da je pomešaju sa otkucajima sopstvenih srca. Tragove za sobom više ne ostavljaš, ne poseduješ više bilo šta što pravi otisak.  

Zagrizli su!

Ne ostaje mi ništa drugo nego da ti čestitam, uspeo si! Pobegao si od sebe, ostavio za sobom kompletan svoj identitet, manje je bitno što se on raspao negde usput. Sastavićeš novi, lepši, kompletniji, ovog puta ćeš znati da je to - to. Neizmerno sam srećna zbog tebe!

Samo te jedno molim, raduj se! Ne traži dokaze za svoje dostignuće, ne okreći se i ne gledaj u mrak, sklopi oči i veruj da si uspeo!
Molim te, ne osvrći se i ne gledaj u mrak, jer ako pogledaš, taj novi par prodornih žutih očiju što sijaju iz tame će te konačno stići.

Plešimo večno zajedno, slepi i potpuni, nikada ne prestaj da sviraš!
Zauvek tvoja,
Aska

Glečer (I)

Zvuk. Infrazvuk. Jedan od onih koje ne možeš čuti, već samo osetiti svakim atomom svoga bića simultano. Došao je naglo, neočekivano, a otišao odjekujući u beskonačnost. Sa sobom je doneo talas jeze, a ostavio talog beznađa. Stojiš sasvim mirno, na ivici sopstvene egzistencije, očekujući strašni ishod sledećeg talasa.

O Bože, žašto uvek idu u talasima, kao da jedan nije dovoljan?

Uz veliki napor, održavaš se na ivici taman toliko da naslutiš sledeći. Gurnuće te, znaš. Osećaš. I čekaš.

Ali, ma koliko talasa ovog užasavajućeg fenomena nadiralo, prodiralo, i nestajalo, ti ipak ostaješ u mestu. Bez pokreta, šuma, pa i najmanjeg trzaja. Bez reakcije. Sam osećaj je nabijen energijom, mada ne liči ni na šta što je jalova ljuštura onoga što si nekada bio ikada pojmila.

Osvrćeš se.
Ne raspoznaješ okolinu. Jedva i nazireš bilo šta.

Ako bi se samo magla podigla...

Polako počinješ da uviđaš šta te je to podsvesno plašilo. Ovde nema magle.
Sve je monohromatsko. Sivo. Mada, nije hladno.
Još jedan talas.
Počinješ misao iz početka. Ni ne stižeš da je obradiš, kada se javlja sledeća, brža.

Ovo je i dalje moj grad!

 Jeste. I nije. Bio je, jednom davno. Čini se, pre samo nekoliko talasa, ako im se uopšte i može odrediti broj. Mahinalno ipak tražiš poznata lica, obrise, makar senke, i senke bi znale šta dalje. Trčiš. Ili makar misliš tako. Jesi li daleko odmakao? Sve ulice deluju isto. Možda sve vreme gledaš u istu.
Koliko je sati? Da li vreme uopšte protiče? Po automatizmu spuštaš pogled na mali džepni sat, simbol nekih srećnijih vremena. Pomno pratiš pomeranje male crne kazaljke.

Ona...stoji?

Svaki novi talas pomera zarđalu minutaru. Ili makar tvoju sliku o njoj. Biće da vreme ipak ne znači ništa. Ne ovde. Ništa više nije isto od kako si shvatio da vreme, jedina stvar u čije si postojanje bezuslovno i slepo verovao - ne postoji.

Panično podižeš pogled, i polako uviđaš.

Led...

Čudno, ipak nije hladno. Nije ni toplo, ipak, ne smeta ti. I zašto, zaboga, nema nikoga u ovom gradu?
Uviđaš i njih. Tu su, gde su oduvek i bili, gde će zauvek i ostati. Nepomični, tihi, dovoljno blizu da im čitaš sa mrtvih usana, ali toliko udaljeni. Svetovima daleko. Nemo zure u ambis. Oni.

Klovnovi

Poslednji udar talasa kao da te je ubrzao. Stimulisao. Osećaš novu, mada neprijatnu energiju u sebi. Kao da isijava iz tebe. I dalje je sve smrtno tiho i nepomično, sve dok zavesu tišine nije pokidao neljudski krik nečega što odavno ne diše:

Ovde svi plivamo, haha, ili plutamo. Konačno si došao, konačno si tu, plivaćemo zajedno, plivati, ka dole, ka ambisu. O, ambis nas zove, hajde, kreni!

Jedan od njih je živ. Ili jedna. Odiše aurom iskonske sile, jače i starije od svega što je ikada bilo, jeste i biće.

Pusti da te povedem, hajde, daj mi ruuuku!

Ne boj se, kasno je sada za to, nema straha na Glečeru!

Ovde sam ja tvoj vodič!

Ja!

Azazel.

Šestar

Još uvek uhvatim sebe ponekad na početku kruga. Posmatrajući stvari sa distance nastale provlačenjem dela svesti kroz mali procep u realnosti, počinjem da zaključujem da se vraćam na mesto polaska. U tim sitnim, ali vividnim trenutcima visprenosti i lucidnosti zatičem sebe spremnijeg na ono što po pravilu sledi, spremnijeg nego što je i jedna verzija mene, koja se kroz vreme tu vraćala, ikad bila. Nekada je velika i nedokučiva misao ta koja napravi procep, nekada mala i naizgled beznačajna - poput činjenice da se svakoga dana vozim istim autobusom. U prvi mah mi je muka od njega. Odvratan mi je, prenaglašen, predobro poznat. Malo potom počinjem da volim svoj autobus i ne volim kada se neko drugi priseća iste stvari sa istog mesta. Možda malo previše posesivno od mene, ali ipak to smatram najjeftinijim luksuzom koji sebi mogu priuštiti, i na koji imam pravo. Ista stvar je sa muzikom. I pesma ume da napravi procep. Ogorčeno gledam kako ljudi prave svoje procepe nečime što sam smatrao svojim alatom. Najbolje pesme ću uvek sačuvati za sebe.

Neki bi rekli da je krug živopisan. Pun slika, boja, mirisa - života. O kako samo greše. Krug je bezobličan, prazan, ništavan. Shvatiš da krug postoji tek kada se nadješ van njega, tako prosto stvari funkcionišu.
U ovom trenutku se pitaš, lakoverni čitaoče, kako je moguće da se nalazim na početku kruga, kada krug nema početak? Jesam li te već nazvao lakovernim? Kao i svaka linija, krug je sastavljen od bezbroj tačaka. Bezbroj krajeva i početaka. Linija postaje tačka onog trenutka kada shvatiš da sve vreme ideš po tačkama.

Posmatrajući krug sa tačke novog početka, osvrćem se na sve prethodne tačke mog životnog kruga. To su davno izbledela sećanja, jasno obojene emocije,  prežaljene odluke i neprežaljeni ljudi. Čak i kada bih se mogao odmah vratiti na te tačke, nekako uvek biram put po dužem luku, znajući da će se kad-tad naći ponovo pod mojim nogama. Možda nikada više neće biti iste, a možda ja nikada neću biti isti na njima.

Ipak, osećam se živo, življe nego ikad. Kada juriš po krugu stvari su maglovite i teško je razaznati šta je stvarno a šta si prefarbao svojim emocijama. Kao takve, ubrzo umrtve i uguše. Sve to podseća na posetu muzeju ili kakvoj galeriji. Gledaš prelepe stvari, opčinjen si svojim stavom o njima, ali ubrzo stekneš osećaj da nešto nije kako treba, da tu ne pripadaš, da ne vidiš ono što bi trebalo da vidiš, tada potoneš u okean sopstvene svesti koji ti ne da da isplivaš na površinu. U takvim trenutcima ćeš se uhvatiti za prvu misao koja prozuji, tek da u njoj vidiš novi početak i novo isplivavanje.

Česta je greška mišljenje da se iz kruga izlazi u trenutcima velike sreće ili velike tuge. Krug možeš napustiti jedino kada se oslobodiš jednog i drugog time što ćeš ih prihvatiti. Kada ništa ne bude važno, sledeća tačka će imati smisla. Do tada bezglavo opisujemo krugove. Sa ove tačke, sve prethodne više nemaju smisla, sve sledeće su još uvek nedokučive. Ipak, svaka sledeća nosi pažljivo doziranu neizvesnost, taman toliko da se upustiš u još jedan pomak na krugu ostavljajući za sobom sve što je tada postalo beznačajno.

Ono što ne znaš i ne možeš znati je koliko si daleko otišao na krugu. Hoće li se isti stari ljudi, one iste emocije i sećanja, vratiti još jednom, ovoga puta sa daleko više smisla?

To je ipak svrha putovanja.

Concealing Fate

Concealing fate part 1 - Acceptance

Bilo me je briga. Kroz godine usamljenih vraćanja kući u kojima sam se zbog ljudi osećao još usamljeniji, kroz hiljade 'zbogom', što glasnih, što prećutnih, kroz čopore prijatelja koji su se okrenuli i otišli, kroz celu mašineriju socijalnog koja te melje do kosti, ali savršeno radi i bez tebe, sakupljao se bol. Kapao je godinama i stvorio talog besa i mizantropije. Ostavlja za sobom osećaj da bi se, čak i da nisi tu, životni putevi odvijali nesmetano. I dalje uprkos svemu koračam svojim životnim putem vukući za sobom teret samoće. I umorio sam se. Toliko da me više nije briga jesam li sam ili nisam. Povremeno zažalim svaki od onih trenutaka kada sam pridavao imalo značaja tudjim stavovima. Nisam ljut na tebe, ljutnja je ostala u prošlosti.

Sada kada konačno znam ko sam ja, baš me briga ko si ti.

Concealing fate part 2 - Deception

Stojimo i zurimo u prazno. Ti u moje misli, ja u tvoju dušu. Teško je, zar ne? Teško je kad vidiš rezultat svojih reči, a još teže kad shvatiš da je on toliko bedan i zanemarljiv. Osećaj koji izjeda dušu do dna. Znam. 

Tera te da se zapitaš, ko si ti uopšte? Ko si ti u svojim očima? 

Odgovor tražiš u mojima, jer su tvoje odavno prazne. Ipak, u mojima se krije samo još pitanja.

Ko sam ja u tvojim očima?

Ostala ignorišeš dok ne odgovoriš na ovo. Jedino, suštinsko pitanje. Ipak nema ponudjenih odgovora, jer bi svaki bio prisilno umetnut gde mu nije mesto - u tvoj razum. Razum, kome i onako više ne možeš verovati. Jer sve se pretvorilo u kolotečinu zbivanja koja su delovala apsolutno racionalno i razumno. Sve do sada. Sada je trenutak kad stojiš pred ćorsokakom života i zuriš u ništavilo sa druge strane. Trenutak kada više niko i ništa ne postoji, sem onog podsvesnog, životinjskog nagona da se otrgneš, iako ne možeš ni da pojmiš od čega.

Trenutak kada postaješ žrtva sopstvene obmane.

Concealing fate part 3 - The Impossible

Još jedan dan u nizu istih, ispunjenih tišinom. Više i nema neizvesnosti, vreme je učinilo svoje. Ostao je jedino gorak ukus nemoći u grlu i ringišpil realnosti u stomaku. Sve slike se spajaju u jednu, najjednostavniju i minimalističku, različiti aspekti života i svesti postaju jedno. Ne postoje prijatelji, ne postoji ljubav, ne postoji zvuk radosti, života. Ne postoje osećanja, stavovi, mišljenja. Samo tišina. Indiferentnost. Ništa nije dobro ili loše, niko nije kriv. Onaj  isti časovnik, koji je do skoro razgradjivao ceo jedan univerzum ličnosti, sada je stao. Njegove kazaljke ostaše uperene u ono što je od ličnosti ostalo. Uperene u ljušturu.

I tišinu. 

Concealing fate part 4 - Perfection

Prvo te uče da stremiš ka visinama. Iako ne znaš šta je to tačno tako uzvišeno,ni koliko udaljeno, znaš da još uvek nisi stigao. Ono što kasnije saznaješ da nikada nećeš ni stići. Svaki cilj koji pred sebe staviš deo je puta nekoga ko je istim putem već pošao, pa posustao ili, što je još gore, misli da je mnogo bliže nego što zaista jeste.Nisi sam, uz tebe su mnogi koji takodje igrom slučaja idu u istom smeru. Držite se jedni drugih kao da ste jedno. Na putu postoje i umorišta. To su mesta na kojima se ljudi prividno odmaraju, zastajući da preispitaju svoj cilj, svoju udaljenost i svoju odlučnost da idu dalje, ali, kao za inat, nikada se ni ne dotaknu pravog razloga zašto su tu. Ne staj na takvim mestima, ti ljudi su prazni, bez svesti o sebi i o svojim željama. Kada čovek ne zna šta želi, i ono što ima mu je savršeno. 

Putujući dalje primećuješ da je put popločan dobrim namerama. Oh, kakav kliše. Ipak, ono što od toga odskače je činjenica da je ogradjen sebičnošću. Sebičnošću ljudi koji će ti pružiti sve ako ih to zadovoljava, ako ih to ispunjava, i u trenutku kada to više ne bude slučaj, naletećeš na rupu u ogradi. Ne zato što više nisu sebični, već zato što više nisu tu. Otišli su, nestali, verovatno se više nećete ni sretati. Ako se i sretnete, biće samo znak pored puta, koji je tu da upozori i podseti.

Uprkos svim znakovima upozorenja, nastavljaš dalje, sve brže i živahnije, kao da ti to ne smeta. Krivine na putu postaju sve oštrije, rupe u ogradi sve češće, znakova sve više a saputnika sve manje. U jednom trenutku ostaješ potpuno sam. Juriš kao da ti život od toga zavisi i sve si umorniji. Primećuješ odmorište i shvataš da je vreme da zastaneš, jer si već predugo na putu. Sedaš. Zuriš u znak sa druge strane puta. Nepomičan je, kao i ti. Odjednom, pokreće se, menja formu, nastavlja dalje. Pokušavaš da ustaneš, ali svaki napor je suvišan. To se neće desiti. Ukopao si se previše duboko u umorištu i postao znak drugima, onima koji su možda nešto u tebi i videli, ali koje si tako malodušno zanemario. Više ne znaš ni šta želiš, čemu stremiš, niti imaš želju da saznaš. Sve ti odjednom deluje savršeno tako kako jeste, bez volje i načina da se promeni.

Jureći za bledo projektovanom slikom savršenstva, platio si najveću cenu za prekoračenu brzinu - izgubio si sebe.

Concealing fate part 5 - Epiphany

Sada to i znam. 

Po prvi put se ne bojim da to priznam pred samim sobom, pred tobom ili bilo kim. Samo saznanje kao da je sve vreme visilo u vazduhu poput Damoklovog mača. Ipak, ovog puta je drugačije, potpunije, slobodnije. Znam da razumeš. Nikada se nećeš tako i ponašati, ali znam da razumeš, i to je ono što me drži na granici izmedju ambisa ludila i opšte katarze. Ne treba mi reč, ne treba mi gest, ne treba mi znak. Ne treba mi nešto što ćeš uraditi svesno. Sitnice koje su deo tebe a koje i ne vidiš čine me srećnim van granice opisivog.

Volim te.

Concealing fate part 6 - Origin

Na rubu vremena, realnosti i razuma, gde naizgled ništa ne može opstati, stameno i odlučno, već eonima, stoji utvrdjenje. Neprobojno. Neosvojivo. Na tom mestu stvari su nejasne, izmešane, nedefinisane i razmazane. Večita ljudska težnja ka racionalnom ovde vodi bitku sa svime što je ikada bilo, jeste i biće. Ono što se u utvrdjenju, tako dobro čuvano i sakriveno, nalazi, uzrok je celokupnom haosu, ujedno i njegov kraj. 

Na ulazu u utvrdjenje stoji tabla. Mala i neugledna, ukaljana senkama entiteta koji označava. 

Ego

Samo retki će joj videti ledja. Samo oni koji shvate da, ušavši u tudje utvrdjenje, svoje moraju ostaviti za sobom. Iznutra je začudjujuće jednostavno. Savršeno u svojoj minimalnosti, ništa se ne bi moglo, ni trebalo, dodati ili oduzeti. I na posletku, centar. Suština.

Izvor.  Pokretač.

Ideja.